Давид у одори Хорацијевој: класицистички препев избора из псалама Лукијана Мушицког
Ненад Ристовић, Михајло Морача
Апстракт: Оде духовне – препеви шест псалама (1, 3, 7, 14, 81, 130), на хибридном црквенословенском језику, у метрима Хорацијевих Епода (првипитијампски систем) и Ода (алкејска и трећа асклепијадска строфа) – један су од најмање истражених сегмената дела Лукијана Мушицког (1777–1837), које је у целини и недовољно присутно и неадекватно валоризовано у студијама језика и књижевности. Ову прву значајнију песничку парафразу библијског текста у српској књижевности Мушицки је започео 1812. и делимично објавио (препеве четирију псалама) 1822. године. Њоме се прикључује западној традицији нововековних, пре свега новолатинских парафраза Псалтира и, даље у прошлост, старохришћанској, са којом остварује контакт у првоме реду преко версификације. Са друге стране, Мушицком језички и конфесионално ближа, руска традиција препева псалама оставила је велики траг у текстолошком и поетолошком аспекту Ода духовних. Испитујући ове разнолике проблеме, рад настоји да представи целовиту анализу псаламских парафраза Лукијана Мушицког, с нарочитим освртом на књижевнотеоријски и поетички основ духовних ода као поджанра класицистичке оде и њихову конкретну реализацију код Мушицког као споја форме хорацијевске оде и садржине коју чине тематски изабрани псаламски текстуални предлошци. Заснован на увиду у песникове рукописе, рад даје и продубљеније објашњење контекста и мотива настанка ових ода, с обзиром на несклоност аутора религиозном дискурсу, но пре свега доноси њихово критичко издање, пошто једино њихово потпуно издање (постхумно, 1844) има бројне недостатке.
Кључне речи: Лукијан Мушицки, псалми, хорацијевска ода, парафраза, версификација, текстологија, поетологија.
Кад музе почну да псују: Плаут између латинског и српског
Горан Видовић
Апстракт: У овом раду расправља се употреба опсцених српских речи у преводу Плаута, поводом најновијег српског прозног превода (Acović 2022). У ситуацијама које се чине да дају повода за опсцени превод, Плаут заправо користи или књижевне речи и изразе из високог регистра, понекад са колоквијалним призвуком, или потенцијално ласцивне алузије, које су свесно задржане само на нивоу могућности. Анализом одабраних примера Плаутовог израза и њихових решења у овом преводу, утврђује се да су опсцености произвољне, и као такве додатно непримерене.
Кључне речи: Плаут, превод, опсцености, језички регистар, алузије, произвољност.
The Philology of Roman Epigraphs: Some Thoughts, Some Examples
Vojin Nedeljković
Abstract: The author reviews the various and conflicting attempts at restoration of a fourth century metric epigraph from Shumen (CLEMoes 41), offers an observation of his own, and briefly discusses possible implications.
Keywords: Monumental writing, Latin verse inscriptions, Restoration of epigraphic text.
Између божанског и надбожанског: Компаративна анализа химана 10.71 и 10.125 и улога речи у ведској религији и ритуалу
Луција Данилов
Апстракт: У oвоме раду се разматра концепт „вач“ (речи) у ведској религији и њена улога као кључног елемента ритуалног и религијског система, а основ за истраживање поставља питање њеног божанског или пак надбожанског квалитета, као и њена несвакидашња позиција у односу на антропоморфизоване и системски уврежене божанске фигуре. Упркос оскудности химана које би њој и овој проблематици непосредно биле посвећене, анализа доступних референци указује на њену надбожанску стваралачку моћ и улогу у формирању ритуалне праксе. Рад истиче значај усмене трансмисије обредне текстуалне датости и магијску моћ ритуалних формула, што указује на централну улогу концепта речи као предуслова обреда и основног принципа ведског религијског дискурса. Посебан је осврт начињен ка анализи сукти 10.71 и 10.125, у којима се у оквирима различних обрада вач тумачи као примарни механизам религиозног и културолошког кода који структурише ведску религиозност, те, саобразно томе, и само истраживање указује на значај овог концепта у контексту ведског хенотеизма, где реч, као примарни стваралачки принцип, превазилази извесну очекивану антропоморфну божанску форму и постаје суштаствена основа религијске мисли.
Кључне речи: Вач, реч, ведска религија, ритуал, усмена трансмисија, Риг-Веда, хенотеизам, Брхаспати, културни код, стваралачка моћ речи.
Sensus corporei, sensus spirituales: The Sensory Community of Paulinus of Nola
Petar Josipović
Abstract: The aim of this article is to examine Paulinus of Nola’s treatment of the senses in the context of Christian devotional practice. The framework of this research is defined by the assumption that the group of people to whom Paulinus addressed his works – particularly in the Natalicia – constituted a sensory community: a group that shared a basic set of perceptions and values associated with sensory experience. In a manner typical of early Christian authors, Paulinus believed that humans could rely on two complementary but essentially distinct sensory apparatuses, which can be broadly described as physical and spiritual. According to this view, the spiritual sensorium should serve to perceive a reality that is inaccessible to the physical senses. In this context, we will analyze the ways and means by which Paulinus attempted to teach his sensory community about entering into the presence of God through the use of the spiritual senses and through the intercession of the saints – especially St. Felix.
Keywords: Paulinus of Nola, senses, sensory history, sensory community, spiritual sensorium, St. Felix.
Eros i Tanatos u III knjizi Vergilijevih Georgika
Milica Kisić
Apstrakt: Premda tobože posvećene seoskom životu, Vergilijeve Georgike u srži zapravo imaju večne filosofske teme i pitanja, pa tako i III knjiga speva, zaogrnuta u savete o uzgoju sitne i krupne marve, peva o bezvremenoj dijalektici Erosa i Tanatosa. Budući i sam polaznik Filodemove epikurejske škole, pesnik se delom oslanja na pomenuto učenje, a delom se temom bavi na samo sebi svojstven način.
Ključne reči: III knjiga Georgika, Eros, Tanatos, epikurejci.
Етика двогубог ероса: природа љубави у песми Несаница. Хомер. Пуна једра. Осипа Мандељштама
Никола Миљковић
Апстракт: Тема овог рада јесте испитивање природе љубави (ероса) која лежи у основи песме Несаница. Хомер. Пуна једра. песника-акмеисте Осипа Мандељштама (1891−1938). Суштина појма љубав повезаног са појмом ерос (ἔρως), које песник полаже у основу стихова, сагледава се кроз призму античке етике и естетике, у првом реду кроз Хомеров еп Илијада, Хесиодову поему Теогонија, Сапфин фр. 130, те кроз размишљања о овој теми великих хеленских филозофа, попут Горгије (Похвала Хелени), Платона (Гозба) и других.
Кључне речи: Осип Мандељштам, акмеизам, љубав, еротологија, антика.
Александар Велики и Југославија: анализа школских уџбеника
Милош Мацан
Апстракт: Рад се бави анализом представљања Александра Великог у уџбеницима историје на простору Југославије, у периоду постојања југословенске државе. Истраживање обухвата историографску анализу садржаја, уз осврт на промене у методичком приступу и вредносним оквирима, у зависности од историјског и политичког контекста. Посебна пажња посвећена је начину на који идеолошки фактори утичу на селекцију и интерпретацију историјских чињеница. На примеру Александра Великог показано је како интерпретације историјских личности постају огледало преовлађујуће друштвене и политичке парадигме.
Кључне речи: Александар Велики, Југославија, уџбеник, историографија.
Kalimah kao (anti)erotski pesnik
Mladen Toković
Apstrakt: U ovom radu nastojimo da utvrdimo na koji način se Kalimah odnosi prema ljubavnoj poeziji svoga vremena, zašto je kritički nastrojen prema njoj i prema kojim pesničkim principima on gradi svoju ljubavnu poeziju. Čini se da Kalimah u pojedinim svojim epigramima (Anth. Pal. 12.43, 12.102, 12.139, 12.134) kroz metaforične poetske slike daje osvrt na ljubavnu poeziju aleksandrijskog perioda helenističke književnosti. Nastojaćemo da pokažemo kako Kalimah kao epigramatičar svoj kritički odnos prema ljubavnoj poeziji prenosi na fragment o Akontiju i Kidipi iz svoje elegijske pesme Uzroci. Takođe, pokušaćemo da bacimo novo svetlo na funkciju Kalimahovih Telhina i Apolona Likija, koji figuriraju u proemiju Uzroka. Ove mitske figure, tvrdićemo, umnogome svedoče o Kalimahovom odnosu prema ljubavnoj poeziji. Na kraju, čini se, i finalni stihovi Kalimahove Himne Apolonu daju povoda da ovaj odlomak himne čitamo upravo kao Kalimahovu kritiku ljubavne poezije.
Ključne reči: Kalimah, helenistička književna kritika, helenistička ljubavna poezija, Telhini, Apolon Likije.