Agariste’s Betrothal: the adaptability of a cautionary tale
Stephanie West
Abstract. The difficulties entailed by confidence in the basic historicity of Hdt.’s story of Agariste’s betrothal (6.126–30) are highlighted and its antecedents considered.The details of the rival suitors are puzzling; little is said about their personal qualities, and they do not come from the leading cities of archaic Greece; however, some are said to have kinsmen notable in some way, and we get the impression that Hdt. drew on a much fuller narrative. The thoroughness of Kleisthenes’ selection procedure recalls the situation depicted in heroic legend, when succession to the kingship comes by marriage to the king’s daughter (as with Menelaos and Helen). Rivalry between the two leading competitors, the Alkmaionid Megakles and the Philaid Hippokleides, provides the climax to the tale. Hippokleides ruins his prospects by an ill-judged display of exuberance in dancing at the symposium where Kleisthenes is to announce his choice; his nonchalant response to rejection became a catchphrase. This tale gained an unexpected interest when a close parallel was pointed out in a bird fable included in the Jataka tales, a collection of stories of the Buddha’s previous lives. The transmutation of this Indian fable into an episode of Greek history is a fascinating illustration of the influence of Indian culture on Greek, anthropomorphization being facilitated by the increasing interest in metempsychosis apparent from the sixth century onwards. Hdt. appears to have condensed a much fuller composition in which Agariste’s betrothal provided a framework for a cycle of varied stories, the tales relevant to the two Athenians providing an introduction (125) and a climax (129). It should not be assumed that this must have been a written composition. Hdt.’s work presupposes a pre-existing Greek storytelling tradition, an important part of the oral culture destined to suffer devaluation with increasing literacy.
Key Words: Alkmaionid, fable, Indian, metempsychosis,Olympic games, peacock, Sikyon, symposium, tyranny.
Ut eadem sit utilitas unius cuiusque et uniuersorum. De l’obligation de sauvegarder l’intérêt général chez les auteurs latins: l’exemple de Cicéron
Pierre Sarr
Résumé. La question du bien commun a été abordée par Cicéron dans trois de ses œuvres : De prouinciis consularibus, De finibus bonorum et malorum et De officiis. Si, dans le De prouinciis, le bien commun trouve son fondement dans l’expérience personnelle de l’auteur qui place l’intérêt de la République au- dessus de ses rancunes personnelles, dans le De finibus et le De officiis, le vécu laisse la place à la réflexion philosophique. Partant de la théorie de l’harmonie universelle, Cicéron soutient dans le De finibus que le bien commun est inscrit dans la nature, comme le sont du reste les lois qui régissent les cités. Mais il ne saurait y avoir de bien commun sans justice : c’est pourquoi Cicéron s’évertue à démontrer dans le De officiis que les vices sont contraires à la nature, donc au bien commun, et que seules les vertus y sont conformes, avant de conclure sur l’universalité de la solidarité humaine.
Mots-clés : Cicéron, intérêt général, intérêt particulier, vice, vertu.
Семантички потенцијал именице stomachus и њених изведеница у Цицероновим делима
Драгана Димитријевић, Борис Пендељ
Апстракт. Циљ овог рада јесте да се испита семантички потенцијал именице stomachus и њених изведеница (глагол stomachari, придев stomachosus, прилог stomachose) у целом Цицероновом корпусу. Досадашња истраживања датог проблема била су жанровски и књижевно-историјски оријентисана, док наша анализа претендује на целовитост предложених закључака, из семантичке и лингвистичке перспективе.
Кључне речи: семантички потенцијал, именица stomachus, изведенице, Цицерон.
Empedocles in the Aetna?
Daniel Marković
Abstract: The author discusses one unnoticed echo of Empedocles in the pseudo-Vergilian poem Aetna. The allusion opens a long periodic sentence (224–250), the end of which describes the pleasure of understanding natural phenomena through vocabulary borrowed from Lucretius’ De rerum natura. The allusion to Lucretius is certainly deliberate, and so is probably the allusion to Empedocles. The connection between understanding, divinity, and pleasure in Lucretian and Empedoclean intertexts enhances the meaning of the Aetna passage and puts it in a proper perspective. In addition to this, Vergil’s Georgics 2.475–502 confirms that, in a poem on natural phenomena, both Empedocles and Lucretius are likely to be associated with this particular nexus of ideas.
Key Words: Aetna, Empedocles, Lucretius, Vergil’s Georgics, intertextuality, assimilation to god, intellectual pleasure.
Маниристичка аутентичност Лонговог романа
Вук Петровић
Апстракт: Рад настоји да утврди естетску пунозначност Лонгове маниристичке прозаизације формално и смисаоно разноликих темеља од драме до идиле, те да укаже на то да се уметничка аутентичност овакве вишестепености може досегнути, но само као вишесмерни процес прозаизације изворних – идиличких идеала и идиличке идеализације прозе. Исходиште је заснивање прозног света као поретка чију самосталну вредност јемчи могућност задобијања идеала не више изван стварности, већ управо у оквирима ње. Средиште прозне идеализације је личност која своју временитост преображава у развој, те која идеал и проналази у свепотврдном измирењу сопствене слободе с препознатим вредностима света.
Кључне речи: идиличко, идилизација, прозаизација, аутентични манир, поетска трансценденталност, временитост, (пост)митско, космизација.
Ancestral Gods and Ethnic Associations: Epigraphic Examples from Upper Moesia
Dragana Grbić
Abstract: The article aims at exploring the epigraphic evidence for social- religious associations of foreigners in the Roman province of Upper Moesia. The members of these associations were united by a common background and often by professional interests, and gathered around an ancestral cult.
Key Words: Roman epigraphy, votive inscriptions, ethnic cults, Upper Moesia.
О значају појмова класичне драме за хеленски и византијски роман
Душан Поповић
Апстракт. На размеђи ерâ долази до потпуног одумирања позоришта у оригиналном виду. Те ситуације постао је савршено свестан и један такo врстан приповедач као што је Хелиодор: ако се прочита само неколико репрезентативних поглавља његовог волуминозног романа у којима је наглашено драмско дејство приповедања, може се видети да она врве од техничких термина својствених позоришту. Уз то, неретко се настојало да се роман означи термином δρᾶμα, одн. δραματικόν, за шта се сведочанства могу наћи још у периоду раног Царства, а досежу све до позновизантијског доба.
Кључне речи: трагедија, антички хеленски роман, византијски роман XII века, Нова атичка комедија, θέατρον, σκηνή, argumentum.
Sh. Korčula
Orsat Ligorio
Apstrakt. Sh. Korčula, ime grada i ostrva, izvodi se od grč. Κόρκυρα, s tim da, kako se pretpostavlja, grč. υ daje sh. ju, po čemu *Korkjura, tj. *Korkjula, postaje Korčula, što se poredi sa nekim sličnim primjerima iz srpskohrvatskog greciteta: čubar, čuma, Čuprijan, Ćurilovo, Jeđupka, oljuga, porenjuha.
Ključne riječi: etimologija, grčki, dalmatski, srpskohrvatski.
Per una disamina del metodo Polis: un «nuovo» metodo glottodidattico per insegnare il greco antico come L2?
Marco Ricucci
Abstract. Il Metodo Polis è un «nuovo» modo di insegnare il greco antico come L2 e impiega prassi e strategie adottate dalla glottodidattica delle lingue moderne in maniera ecclettica, in particolare dal Metodo Diretto, dall’Approccio Naturale e dal Total Physical Response. In questo contributo il Metodo Polis non solo viene illustrato in via teorica nei suoi principi e presupposti alla luce della Second Language Acquisition, ma viene contestualizzato come risposta pedagogica all’interno del più ampio dibattito sulla cultura classica che soffre, ai nostri giorni, di una dilagante crisi, riscontrabile non solo nelle scuole italiane ed europee, ma anche -più in generale- nel mondo contemporaneo.
Parole chiavi: Metodo Polis, didattica delle lingue classiche, greco antico, Second Language Acquisition.